Сента, 1863. – Београд, 1934.
Школовао се у Сенти, Сегедину и Пожуну. Учио је школе упоредо и насрпском и на мађаском језику. Пожун је оставио неизбрисив траг на младог средњошколца и формирао га је на један специфичан начин. Од тог периода заволео уметност и културно историјске предмете.
Уписао Филозофски факултет 1881 у Бечу, завршио два семестра, али је због трагедије у породици морао да прекине студирање. Високу агрономску школу у Алтенбургу уписао је 1882. године и дипломирао 1885.
Вратио се у Сенту након дипломирања на молбу свога оца да се бави породичним газдинством. Како је био „човек мека срца” послушао је оца. Добио је 160 ланаца земље од оца и приде 1400 форинти за трошкове. Угбрзо је постао највиђенији велепоседник у целом Потисју. Приходе од газдинства трошио на куповину слика, књига, културноисторијских предмета.
Неостварена жеља из младости које се увек сећао била је докторат из филозофије у Хајделбергу, као и да путује по Француској, Енглеској и САД-у.
Био је добротвор Матице српске којима је прилоком отварања Музеја МС даривао 46 уметничких слика 1933.
Такође и добротвор Београдског универзитета 1931. када је Универзитетској библиотеци поклонио личну библиотеку и архивску збирку, а 250 слика из свог музеја Универзитету. За ово доброчинство награђен је Орденом Светог Саве другог реда.
Српске старине прикупљао је више од пола века, археолошке предмете, оружје, књиге, архивску грађу, нумизматику и нарочито уметничке слике националне вредности. Као љубитељ слика био је усредсређен на прикупљање слика старих српских сликара из Војводине. Почетком 20. века отворио је први приватни музеј у Сенти.
Јоца Вујић заузео је значајно место јер је својим неуморним и преданим радом, истраживањима, сакупљањем старих књига и рукописа допринео очувању српске историје Срба у Војводини. Својим доброчинствима и дароватељством постао је највиђенији културни прегалац и најзначајнији донатор српске културе.
Члан Матице српске био је од 1922. године и учествовао је у раду Матице српске.